Putopisi o Srbiji u XVI veku

Putopisi o Srbiji u XVI veku
18 maja, 2020 Milica

Putopisi o Srbiji u XVI veku

Zapisi carskih poslanstava jedina svedočenja

Glavna karakteristika putopisa u XVI veku jeste da su uglavnom pisani u formi dnevnika sa carskih poslanstava, a na dužinu putovanja je uticao čitav niz činilaca kao što su ratovi, epidemije, hadučija, vremenske prilike, kvalitet puteva i saobraćajnih sredstava kojima se putovalo.

Tako je, na primer, put od Beča do Carigrada trajao u proseku oko pedeset dana. Putnici su zadržavani i po mesec do dva u karantinima zbog predostrožnosti od kuge. Putovalo se pešice, na konjima, u kočijama i lađama. U prtljagu tadašnjih putnika nalazile su se razne beležnice, pribor za pisanje, geografski priručnici, karte, lekovi i druge sitnice. Uglavnom su samo putovali ljudi iz privilegovanih klasa, plemići, carski poslanici, lekari, sveštenici…

Kroz Srbiju se putovalo moravsko-nišavsko-maričkim putem (rimskim putem Via militaris-vojnički put), odnosno Carigradskim drumom u srednjem veku. Uz puteve, po naseljima, podizani su karavnasaraji i hanovi koji su služili putnicima za kraći odmor ili konak.

Sveti Sava

Beli anđeo, freska iz manastira Mileševa

Guste nepregledne šume, dosta ribe i hajdučija

Zbog nesigurnosti putovanja Srbija nije spadala među zemlje kroz koje se putovalo radi zabave ili nauke, pa su zapisi iz dnevnika carskih poslanika neretko jedini izvor o životu u tadašnjoj Srbiji. Najviše zapisa sa putovanja tadašnjih putnika ostavljeno je o Petrovaradinu, Beogradu, Nišu, Pirotu, Sremskim Karlovcima, Smederevu i Jagodini.

Svi putopisci XVI veka su saglasni u tome da je Srbija u to vreme bila pokrivena gustim i nepreglednim šumama, neobrađena, sa tragovima nekadašnje visoke civilizacije. Slabo naseljena ali po prirodi plodna, sa dobrom i jeftinom hranom i dosta ribe.

Iz putopisa koji je zabeležio Bendeto Ramberti, sekretar mletačke vlade, sa njegovog putovanja iz 1533. godine, saznajemo da je u Srbiji na svim glavnim putevima bila zastupljena hajdučija. Da bi se putnici od nje zaštitili primenjivane su posebne mere – čuvar puta je prolazio šumom ispred karavana i udarao u bubanj i na taj način obaveštavao putnike da je prolaz bezbedan.

Na Ožjea Gislena fon Buzbeka, nemačkog barona, diplomatu, humanistu i putopisca, koji je važio za najobrazovanijeg Evropljanina XVI veka, a koji je Srbijom putovao kao carski poslanik, najjači utisak u Srbiji su ostavile stare srpske pesme kao i izgled srpskih žena nastanjenih na granici Srbije i Bugarske, za koje navodi da su imale izuzetno ukrašenu nošnju, da se neobično češljaju i da nose upadljiv nakit.

Andre Teve, francuski sveštenik, istraživač, putopisac, kraljev istoriograf i kostimograf, u svojoj knjizi „Kostimografija Levanta“ o putovanju na Istok, opisuje Slovene kao ljude visokog stasa, obdarene onim što priroda može dati da bi stvorenje bilo savršeno lepo. Smatra da je za veličinu njihovog stasa zaslužan vazduh, koji je čudesno hladan zbog visokih planina te da takva studen ne prouzrokuje samo veličinu nego i lepotu puti i belinu njihovog tena. Iz čega zaključujemo da je kroz Srbiju prošao zimi.

U putopisu „Dnevnik putovanja kroz Carigrad i Malu Aziju“ iz 1553. godine, Nemac Hans Deršvam je sastavio raspravu o vinu i proizvodnom postupku dobijanja vina u balkanskim zemljama pod Turcima, zapažajući da se koriste samo crna vina, koja su dosta dobra i gusta jednako kao i bečka.

deo srpske srednjevekovne odeće

Pirinčana polja između Jagodine i Aleksinca

Za vinograde je primetio da su loše obrađeni. Kao i većina putopisaca tog doba i Dernšvam ističe da Beograd obiluje ukusnom i jeftinom ribom, naročito krupnim, dugačkim šaranima. Interesantan je njegov opis srpske nošnje „u predelu od klisure do Niša, muškarci su se nosili na siromašan način, obučeni u prostu tkaninu sa opancima ili klobucima i šiljatim surim šapkama, dok su žene nosile košulje, čije su ogrlice, prsa i rukavi bili izvezeni vunenim koncem u mnogo boja. Devojke su išle gologlave sa čudnim kikama upletenim u kosi.“

Volfgang Mincer fon Babenberg je putovao u periodu od 1556. do 1559. godine u sveta mesta i ostavio beleške o manastiru Mileševa navodeći: „Jedno pola milje od tvrđave Albišur u dolini je lep grčki manastir, u kome je oko šest monaha, koji se zovu kaluđeri; imaju krasnu crkvu, ukrašenu slikama, freskama događaja iz jevanđelja; oni nam pokazaše takođe kovčeg krasno prekriven srebrom i pozlaćenim pločama, u kome leže cele, neoštećene, arhiepiskopa Save, ruke do lakata; u pomenutoj crkvi ima mnogo naslikanih tabli, ikona, ukrašenih srebrnim blehom…“ (mošti sv. Save su spaljene 1594. godine! M.B.)

Putnici koji su prolazili ranije pominju telo Svetog Save koje mileševski monasi pokazuju dok Mincer pominje samo ruke kao i Paolo Kontarini, iako su mu kaluđeri pričali da je Savino telo celo.

Plemić Marko Antonino Pigafeta, na svom putovanju od Carigrada do Beča, 1567. godine, je između ostalog, zabeležio da je predeo između Jagodine i Aleksinca prekriven pirinčanim poljima.

Raj na zemlji ili zemlja divljaka

Putovanje nije engleski izum ali su Englezi po mnogo čemu prvi moderni putnici – počeli su prvi da putuju radi samo uživanja u putovanju. Prvi Englez koji je svoje utiske o Srbiji zabeležio u formi putopisa, bio je Hari Kevendiš, potomak ugledne plemićke porodice i kum engleske kraljice. Na put u Carigrad je krenuo iz avanture, marta, 1589. godine. Putopis je naime, delo njegovog sluge Foksa a sem naziva mesta kroz koja su prošli najveću impresiju su im ostavile manastir Mileševo kao i mošti i vladičanski skiptar Svetog Save  koje su tamo imali priliku da vide. Pomenuo je da su kapelu u kojoj su se nalazile mošti, narod smatrao svetilištem a njegovom skiptu  je pridavana isceliteljska moć.

Srbe je opisao kao krajnje siromašne, jednostavne u ponašanju i loše odevene – odeća im se sastoji od belog ogrtača načinjenog od veoma grube vune a cipele prave samo od komada uštavljene kože sa koje nije skinuta dlaka. Primetio je i da se ljudi dovikuju i razgovaraju u razdaljini od tri milje jer su brda visoka a doline tako duboke pa im treba dosta vremena da stignu do susedne kuće. Takođe je zabeležio da ljudi u ovim krajevima nemaju krevete u kućama već spavaju na daskama, klupama i na podu. Nemaju ni stolice za sedenje niti stolove za obedovanje. Njegov dnevik sa puta je posebno zanimljiv jer su u njemu pomenuti trgovački karavani kamila nedaleko od Niša.

Interesantan je i putopis Rejnolda Lubene, koji je, u svom putopisu iz 1587. godine, zabeležio da u Srbiji ima puno divljači i ptica, kao i raznovrsnog slatkog voća koje raste na drveću i na zemlji. Takođe je zapazio da reke obiluju ribom, a da naročito u Dunavu ima morune; da se u planinama nalazi veliko rudno bogatstvo u zlatu, srebru i olovu, pa je Srbiju nazvao zemaljskim rajem.

Da li je Srbija u XVI veku bila raj na zemlji ili zemlja divljaka sa ostacima nekadašnje moćne carevine, možemo zaključiti da, zavisi od oka posmatrača.

 

Priredila: Milica Bosnić prema knjizi „Putopisi o Srbiji kroz vekove“, autora Miodraga Radanovića

0 Comments

Leave a reply

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*