Zašto Fondacija

Zašto Fondacija
12 juna, 2019 Milica

Zašto Fondacija

Zdravo!

Zovem se Milica

Imam 32 godine.

 

Sa terminom “rak” prvi put sam se susrela u najranijem detinjstvu. Deda Stevan, mamin otac, za koga je bila jako prvržena je preminuo od raka prostate koji se kasnije proširio na pluća. To je bilo nepune 3 godine pre mog rođenja. Bio je veliki čovek pa su ga nadživele priče o njegovoj blagoj naravi, autoritetu i dobroti. Iz tih priča sam shvatila da je rak nešto strašno nešto što “jede dobre ljude”. Deda je bio plemenita junačka duša, ogromnih brkova, zlatne talasaste kose, blagih očiju boje mora i lica izboranog od morske bure, planinskog vetra i ostalih ratnih i postratnih vetrova sa kojima se borio tokom života. Sa bolešću se junački nosio govoreći: “Rođen sam da bih umro”. Dedu nikada nisam upoznala ali sam uvek bila ponosna sto sam njegova unuka, osećala sam ljubav i neizmerno poštovanje prema njemu i prema stvarima koje su iza njega ostale (lula, lovačke puške, šeširi, šubare…).

Nepunih godinu dana nakon dedine smrti, rođena je moja starija sestra Biljana, koja je, još kao beba, kažu, neverovatno ličila na dedu, kao ni jedan potomak do tada.

Kada sam imala 8, 9  godina, od raka su preminula i dedina dva brata, Ranko i Radoslav. I ako sam rođena i živela do 3.godine u porodičnoj kući moga dede, u kojoj su, na odvojenim spratovima, živela i dedina braća sa porodicama, što znači das sam im bila prvržena, činjenicu da ih više nema i da ih je “pojeo rak” sam spokojno primila jer kao i svako dete. Bila sam zaštićena od svih tih strašnih doživljaja odraslih, zaigrana u dečijem bezbrižnom svetu.

Moj prvi pravi susret sa tom opakom bolešću nastupa nakon NATO bombardovanja, 2001. godine i iz korena menja moj adolescentski svet. 2001. godine, kada sam imala 15 godina i završavala osnovnu školu, od raka su oboleli moj otac i moja tetka, mamina rođena sestra, za koju smo svi bili jako vezani. Sa tetkom smo stanovali u istoj kuci, ona je bila oslonac i vođa. Tetkina dijagnoza je bila rak bubrega koji se proširio na kičmu, pa je vrlo brzo ostala nepokretna. Poslednje korake je napravila na sestrinim i mojim rukama.

Tata je imao tumor limfnih čvorova, non hočkins (dijagnoza za koju nikada nisam želela da znam, do poslednje reaktivacije, kada sam shvatila da taj put neće preboleti). Tata se lečio na Onkološkoj klinici i vrlo brzo i uspešno, nakon jedne ture hemo terapija, promene su se povukle. Tada sam prvi put čula za termin “citostatici”, naravno iz razloga što ih u bolnici nije bilo dovoljno niti odgovarajućih, pa je mama bila izuzetno zahvalna prijateljima koji su se tada nalazili na čelu jedne farmaceutske kompanije i koji su u par navrata nabavili za tatu odgovarajuće.

Sa tetkom nije bilo tako “sjajno”. Naprotiv, ona je, nakon operacije bubrega u startu bila otpisana od strane lekara, sa prognozom od svega mesec, dva života  i upućena na kućno lečenje.

Od nas, dece, su skrivali njenu pravu dijagnozu, što smatram izuzetno pogrešnim. Uvek je lakše tj. realnije suočiti se sa istinom ma kakva ona bila nego pružati lažnu zaštićenost pa doživeti traumu kada nastupe posledice stvarnosti, što se u mom slučaju i deslio. Tetku smo svi negovali. Svakodnevno sam bila sa njom, pomagala joj u svemu, kako sam znala i umela i iščekivala sam oporavak svaki dan, bar mali pomak na bolje. Ali, realnost me je demantovala i ako je poživela duže nego što su joj lekari u startu prognozirali. Nakon sestrinog i mog odlaska na letnji raspust, za mesec i po do dva, samo su nam javili da je tetka jako loše. Vratili smo se u Beograd, nastupio je šok jer to nije bila osoba koja nas je ispratila, bukvalno ju je rak pojeo.  Iščekivao se samo čas, koji je vrlo brzo, za dan, dva nastupio. To je bio moj prvi realan susret sa činjenicom da je čovek konačan, da ima kraj na ovom svetu, da nije uvek happy end. Kako su meseci prolazili, sve sam se teže mirila sa tom činjenicom, konačnosti. Taj događaj je bio jedna od ključnih tačaka u mom životu. Naslikala sam moju prvu sliku i posvetila je tetki. Kako je vreme odmicalo, počela sam svakodnvno da plačem. Nakon godinu dana kad nisam umela da se izborm sa emocijama i novonastalim promenama u našim životima, mama me je odvela kod psihologa. Dijagnostifikovana mi je anskioznost, sa kojom sam se vremenom poprilično izborila shvativši da postoje okolnosti na koje ne možeš uticati već se samo prepustiti životu, raditi, imati cilj, imati veru, biti pozitivan, birati ispravniji put i pratiti znakove kraj puta, jer nikada ništa nije slučajno a na vrlo malo toga možemo da utičemo.

U isto vreme dok su tetka i tata bolovali, iznenada je preminuo tatin brat, Lazar. Tata je bio u bolnici pa nije mogao ni na sahranu da otputuje. Na rastrojenoj mami je bilo da mu saopšti vesti. Stric je preminuo od iznenadnog, galopirajućeg raka želuca i debelog creva.

Otprilike, godinu dana nakon što nas je tetka napustila, mamin srednji brat, Ljubomir, je došao kod bake i mene u posetu, da nas obiđe nakon odlaska kod lekara. Saopštio mi je da je smrtno bolestan i da mu nije još puno ostalo. Znajući mog ujaka, koji je voleo hajdučke priče pa u njima i malo da preuveliča, koji me je učio da budem hrabra, neustrašiva, da budem junak, recitovao mi je epske pesme, pričao najlepše bajke i basne, šetao po šumama i gorama, učio kako da razlikujem gljive, da volim životinje, branio da žvaćem žvake i terao da vežbam krasnopis, mislila sam da ipak malo dramatizuje. Ali vest me je svakako pogodila. Bilo mi je žao bake za koju sam bila neizmerno vezana. Izašla sam iz stana, pozvala drugaricu i isplakala se. Septembra 2003. godine, dve godine nakon tetke, ujak je napustio ovaj svet, junački, kako je želeo. Nisam plakala.

U proleće 2007. godine iz bezbrižne svakodnevnice, trgao nas je telefonski poziv. Sestričina Jelena je vikala u slušalicu kako se njena mama, Biljana (moja sestra od tetke) onesvestila i da hitno dođemo. Jelena je tada imala svega 10 godina a Biljana 35 i do tada je važila za baš zdravu osobu, čeličnog imuniteta. Ustanovljen joj je tumor na mozgu. Uspešno je operisana i vrlo brzo se oporavila. Jaka je Bilja bila. Ali bolest je podmukla. 2014. godine, nakon tatine smrti, mogle su se uvideti blage promene u Biljinom ponašanju. Baš kada je dobila novi posao, oktobra 2014. godine, onsevestila se na novom radnom mestu i završila u Urgentnom centru. Igrom slučaja, ili možda ne, bila sam prva do koje je vest stigla. Jako, jako teško sam to podnela. Bilja je opet operisana, ovaj put manje uspešno. Bila je veliki borac. Lavovski se borila za sebe i za svoju decu. Postalo je mučno i za nju i za sve nas. Poslednja dva meseca života je provela na aparatima a mi u strepnji i neizvesnosti, očekujući svaki dan neprijatne vesti. Napustila nas je na Novu godinu, u noci između 2016. i 2017. godine.

Nedugo nakon što sam diplomirala, 2010. godine, posle dugog i lepog leta, tata se vratio sa odmora iz svog rodnog kraja, u se kome je taj put zadržao duže nego ikada ranije, ne sluteći da mu je  to i poslednji put u njegovom voljenom Kupresu, koji je napustio još kao dečak, ali ga je nosio u srcu. Nakon 10 godina od kako se prvi put razboleo, doktori su ga smatrali izlečenim i ako je redovno odlazio na kontrole, tada već jednom godišnje. Ipak, bolest je podmukla. Krenuli su standardni simptomi, preznojavanja, temperature, otok na vratu i standardne procedure ultra zvuk abdomena, proveravanje sedimentacije, hemio terapije, onkološka klinika, borba za jači imunitet… Odgovarajucih lekova u bolnici i ovaj put, jedva da je bilo. Nije mogao da podnese hemio terapiju pa je pio određene citostatike kojih, takođe, jedva da je bilo. Nabavljali smo ih na sve moguće načine, borili se u apotekama na listama čekanja, obilazili sve apoteke u gradu, pratili stanje zaliha u celom regionu trudeći se da budemo baš ti srećnici koji će se dokopati preostalih kutija leka. Uprskos svemu, znala sam da ce pobediti i nisam nikome pričala sa čime se borimo. Do sledećeg leta, tata je opet važio za rekovalescenta i mi smo predahnuli, al na kratko.

Baš u vreme kada sam položila pravosudni ispit, u septembru 2013. godine i počela da se vraćam u tokove normalnog života, u oktobru mesecu, otišla sam sa mamom na koncert Olivere Katarine u Sava Centar. Kada smo se vratile kuci, docekao nas je tata sa temperaturom. Sestra je bila zabrinuta jer sve nam je bilo jasno. Rezultati su uskoro opravdali naše sumnje. Krenule su hemio terapije, odgovarajućih lekova u bolnici, naravno, nije bilo, usledila je borba sa leukocitima, hemoglobinom, imunitetom, organizam mu je bio toliko oslabljen, prezasićen hemijom i znala sam da je taj put vrlo teška i neizvesna borba. Nadu naravno, nikada ne gubim pa ni tada, do poslednjeg dana.

Tata nas je napustio u junu 2014. godine. Njegovo srce više nije moglo da podnese terapiju. Dočekao je da dobijem stalni posao u struci.

Nisam plakala. Beskrajno je bio vezan za mene i ostao je da živi kroz mene.

Nakon fakulteta, pripravnički staž sam obavljala u tadašnjem Osnovnom sudu u Beogradu. Praksa mi je ostala upamćena po novonastalim prijateljstvima sa ljudima iz raznih delova Srbije. Najgenijalniji od svih nas je bio Nikola iz Jagodine. Sem što je bio drugarčina bio je i savršen pravnik, student generacije. Bio je uz mene kada mi je bilo najteže, kada sam polagala pravosudni. Tim činom se upisao u listu mojih posebnih dragih ljudi. I zaista smo bili bliski da mi se jednom prilikom poverio kako je zabrinut što teško mokri, i da mu se pojavila krv u mokraći. Moja prva reakcija je bila da sigurno ima upalu bešike i počela sam da ga zadirkujem što se uplašio i što odmah sluti na najgore. Moj otac je čuo naš razgovor i posle me je opomenuo kako sam neuviđavana što ne shvatam ozbiljno čoveka koji mi se žali da mu nije dobro. Bio je u pravu. Nikoli je dijagnstifikovan rak mokraćne bešike krajem 2013. godine. Lečio se u Beču eksperimentalnom metodom, a posle mislim da je primao i klasične hemio terapije. Operisan je i izvađena mu je bešika. Videli smo se u maju 2015. godine, kada mi se pohvalio da je izlečen ali ono što sam u njegovim zenicama videla tog trenutka, nažalost, kasnije se opravdalo kao tačno. Nikoli se bolest ubrzo vratila. Borio se lavovski, lečio se ovaj put u Jagodini, izmenio je ishranu, šetao po planinama sa majkom, brao čajeve, uzimao sve moguće preparate, ali bolest je bila podmuklija i jača. Radio je do poslednjeg dana, rešavao pravne slučajeve, to je za njega bila razonoda. Često smo se čuli, pričala sam mu o svemu i svačemu da ga zabavim. Jednom sam ga i posetila u Jagodini, nisam htela da ga opterećujem. Trudila sam se kao i uvek, da budem duhovita, vesela, da se ponašamo kao da je sve u redu.

Nikola me je pozvao krajem novembra 2016. da se pozdravimo, shvatio je da neće još dugo. Stajala sam na ulici ispred pozorišta na Terazijama. Oči su mi bile mokre, duvao je vetar…trebalo je par dana da prođe da se oporavim od šoka da me neko zove da se oprostimo i pozdravimo poslednji put.

Nikola nas je napustio u februaru 2017. godine. Ispratila sam ga kako dolikuje i bila uz njegovu porodicu, kao i što je on bio uz mene kada je bilo teško.

Sa Natašom sam počela da se družim 2012. godine a znatno duže se poznajemo preko zajedničke drugarice. Te 2012/2013. konstantno smo izlazile zajedno i vremenom se zbližile. Postala je postala moja najbolja drugarica. Bile smo u svakodnevnom kontaktu, non stop mi je pisala o svim njenim dešavanjima na bilo kom polju a i ja njoj…ono kad želiš nešto da izgovoriš a nemaš kome ili neku misao da podeliš, onda nas dve jedna drugoj prosledimo na viber poruku ili ranije sms.  Živele smo relativno blizu i viđale se barem 1 nedeljno i bile poznate u širem društvu a i u kraju po našem malom ritualu, naime, svake nedelje u podne smo pile kafu u nekom od lokalnih kafica. Nekada i u proširenom sastavu, ali se znalo da je to naš termin i naš dan i tako godinama.

Zajedno smo i letovale, avgusta 2017. godine. To je bilo naše prvo i poslednje zajedničko letovanje i ono što sam zapazila kod nje tada bila je neka hiperaktivnost ili nemir….da se ne varamo, obe smo mi bile pune života i mladalačkog naboja, al kod nje je to bilo specifično neka vrsta uznemirenosti,  uvek je bila budna, po ceo dan na plaži po celu noć u izlasku. Bilo je teško pratiti je. Pitala sam se da li će se moći naživeti i naizlaziti.

Mesec dana po povratku sa našeg letovanja, Nataši je dijagnostifikovan rak dojke. Meni je rekla krajem oktobra o čemu se radi. Bila sam u neverici. Nata je bila sportista, najzgodnije biće koje sam poznavala, hranila se relativno zdravo, trenirala, bila je najveselije i najblesavije biće, po zanimanju menadzer bezbednosti a u tom trenutku je radila kao privatni detektiv, puna duha, šarmantna, blesava, lepotica, maher, moj veliki zaštitnik i moj prijatelj, veliki drug i čovek svakako.

Rezultati i dijagnoza u startu nisu bili najsjajniji ali ona je sportski prihvatila dijagnozu i junački se borila. Od prijatelja, svega nas par je znalo kroz šta prolazi. Primala je hemio terapiju i uzimala razne suplemente i lekovite trave. Snagom svoje volje je napravila čudo. Već u februaru, posle svega par meseci, smanjila je tumor za 70%. To je bilo izvan svih lekarskih očekivanja. Čekala se samo operacija. Operisana je u maju mesecu, odstranjena joj je cela dojka i ugrađen implant. Sve je to stoički iznela i vrlo brzo se oporavila. U avgustu je išla na more. Već je skinula periku. Imala je kratku kosu ali njenu, bila je prezgodna kao i uvek, prelepa, preplanula sa zelenim okicama, blistala je nekim posebnim sjajem. Al sudbina nije bila tako blistava. Naime, nakon operacije ju je čekalo zračenje. Teško je podnela činjenicu da operacija nije kraj i da će morati da se zrači, nije mogla to da prihvati al pristala je, nevoljno. Prošla su i zračenja….kad se nije osećala dobro, povlačila se u svoj svet. Nikoga nije htela da opterećuje.

Krajem avgusta me je ispratila na godišnji odmor a kad sam se vratila, počela je da izbegava naše susrete, naš ritual. Kao i svaki egoista, prvo sam posumnjala da je nešto lično, kasnije, kada je dozvolila da je krajem septembra posetim, bilo mi je sve jasno. Bilo mi je jako neprijatno da je davim mojim dogodovštinama sa putovanja…sve je to bilo nevažno, manje bitno, ma koliko je moj život u tom periodu bio zanimljiv. Trudila sam se da joj pričam nešto duhovito, doživljaje sa devojačke večeri zajedničke drugarice dok je ona ležala u krevetu i beskrajno gulila i jela neke mandarine. Ostao mi je upamćen njen pad ruke na krevet, tako poznat, tako simboličan i simptomatičan, kao da joj je dosta svega, i pogled u tom trenutku, zenice, duboke jako, mračne, fikisirane…taj pokret mi je rekao da njeni rezultati više i nisu tako sjajni. Naravno želela sam da verujem u suprotno. Biti pozitivan je moja životna deviza. A i šta se drugo može.

Par dana nakon moje posete, dok sam se spremala da krenem na venčanje naše zajedničke drugarice, Nata mi je poslala poruku da je u bolnici i da se pomolim za nju. Shvatila sam da je jako jako loše, čim o tome i priča pogotovo na taj način. Otišla sam u crkvu, spremila se za venčanje….tamo su svi bili njoj poznati, dragi ljudi…niko nije znao na kakvim je mukama, niti kakvu ja tajnu nosim u sebi. Iz nepovezanih poruka koje mi je u narednom periodu slala, shvatila sam da su joj taj put zračili glavu.

Polovinom oktobra, kada je izašla iz bolnice, poslala mi je poruku i opisala se kako izgleda. Sačekala sam neko vreme da prođe da se malo oporavi. Posetila sam je 11. novembra.

Naime, baš tog dana, sestra je insistirala da idemo na groblje, što ranije nikada nije činila. Retko smo odlazile na groblje, dosta smo tamo najmilijih ostavili…i nije to ličilo na Bilju. Ona i mama su otišle na groblje a ja kod Nate. Vrlo simbolično, pogotovo zbog dogadjaja koji će kasnije uslediti.

Nataša me je dočekala na vratima. Uočila sam odmah da je krupnija nego inače i da je opet skroz obrijala glavu. Rekla mi je kako čeka operaciju gama nožem. Bila je vesela, malo usiljeno možda ali se uvek tudila da za nas ima veselo lice a da tuguje sama sa sobom. Ćaskale smo. Otišla sam nakon dva sata. Obećala sam da ću doći jedan dan u toku nedelje da joj pomognem da sredi sobu. Nisam ispunila obećanje. Najpre jer sam se prehladila a potom zbog događaja koji su usledili sa mojom sestrom i koji su me totalno poremetili i zauvek izmenili moj život i svakodnevnicu.

To je bio naš poslednji susret, Nata nas je napustila 25. decembra. Tiho je odlepršala, da nikoga od nas ne uznemiri. Ja sam tog dana pravila kolače i bila prilično smirena i pored svih dešavanja u mom životu, taj dan sam se osećala posebno zaštićeno. Nisam otišla na sahranu. Srce bi mi puklo s obzirom da je baš od tog 25. decembra mojoj sestri postalo jako loše a na dan Natine sahrane smo je odvezli u Urgentni centar gde je zadržana, a ja sam uvek bila sa njom. Bilo bi to previše za moje srce. Mojima nisam ni rekla za tužnu vest, bilo bi to previše za sve nas. Pomolila sam se za nju, prislužila sveću, uplatila liturgije za pokoj duše i bila sigurna da bi mi i ona reka „Opusti se Comi, radi ti to svoje što imaš“ – znam da je tako.

Sada, umesto nedeljne kafe u podne, nedeljom obiđem grob moje Nate, okadim ga, zapalim sveću i nasmešim joj se. Znam da me ona gleda i voli. To je možda i bila tajna njene privrženosti meni. Čovek uvek više oseća nego što zna i može da nasluti.

Pored svih tih dešavanja sa Natom, jesen 2018. u Beogradu je bila prijatna, topla i lepa.

Krajem oktobra bila sam na kratkom putovanju i shvatila koliko volim Beograd i koliko mu pripadam. Posle samo par dana odsustva, dočekali su me raširenih ruku moja mama i moji prijatelji. Ništa nisu rekli ali su mi potvrdili gde je mi dom.

Šetala sam mojim Košutnjakom sa sestrom i našom dragom drugaricom i naglas izgovorila kako je život lep. Veče pre toga smo  uživale u našem divnom gradu a dan posle smo porodično išle na planinarenje na Ramaćke visove, obilazeći obronke planine Rudnik i okolne manastire. Bilo predivno i bilo  je to naše poslednje porodično putovanje.

To je bio 04. novembar. Sestra mi se u autobusu požalila kako verovatno ima upalu bešike i objasnila simptome, pritisak na bešiku…nije mi se dopalo kako zvuči, znam kako bešika boli, nije to taj osećaj. Zamolila sam je da ode kod lekara.

Dan je bio zaista divan. Već se spustilo veče kada smo pešačili do manastira Voljavča gde nas je lepo dočekala igumanija manastira i upoznala nas sa bogatom manastirskom istorijom I riznicom. U povratku smo sestra i ja prednjačile u koloni kroz šumski asfaltni put. Bilja mi je rekla kako joj je to jedan od lepših dana u poslednje vreme.

Inače, Bilja je vodila jako lep život. Imala je predivan brak, obožavala je svog muža, dosta je putovala i po zemlji i po svetu, svakodnevno posećivala razne zanimljive događaje u gradu, volela je nas, svoju porodicu, svog psa, svoje prijatelje.  Bila je blaga, smirena, krotka. Možda je sve neprijatnosti potiskivala u sebi…naš život jeste bio dosta stresan, al imala je i dosta razloga za radost i zanimljiviju svakodnevnicu od većine ljudi.

Zbog visokih temperatura u novembru mesecu, Beogradom je harao virus. Ni mi mu nismo odoleli, pogotovo Bilja. U danima kada se borila sa virusom, njeni problemi sa bešikom su bili zamaskirani.

Osvanuo je i taj 18. novembar. Bila je nedelja. Ustala sam kao i svake nedelje, spremna da prvo odem na liturgiju. To je bio poseban dan…osećala sam se totalno izgubljeno. Dan kad ti nije ni do čega…kad ne znaš zašto se osećaš tako pomućeno, kad ne znaš šta ti je i šta ćeš sa sobom. Stvari su mi postale jasne kada mi je mama rekla da je Bilja u Urgentnom centru, da je otišla sa sumnjom na upalu slepog creva. Imala sam osećaj da nešto nije ni najmanje dobro. Zvala sam je non stop, ta nemoć i beskorisnost da pomogneš biću koje najviše na svetu voliš, pretvori se u smaranje telefonskim pozivima i slanje poruka. Zadržali su je ceo dan…pregledi, pretrage, od najbanalnijih dijagnoza tj. da joj nije ništa, do ultra zvuka stomaka koji je odmah zahtevao i skeneranje istog. Otkriven joj je ogroman tumor, niotkuda, bez ikakavih ranijih simptoma, ogromna izraslina u tako sitnom i mršavom telu, dok su svi ostali organi su bili zdravi.

Operisana je po hitnoj proceduri. Izvađen je zlotvor. Doktor je bio vidno uznemiren, govorio je da tako nešto još nije video. Svima je bila enigma, pogotovo što su svi organi bili zdravi.

Prvih mesec dana oporavka su tekli standardno za operaciju takve vrste. Neki dan malo bolji, neki malo lošiji ali sa velikom ljubavlju, verom i nadom da će joj biti bolje.

Doktor koji ju je operisao u startu nije bio veliki optimista, al ja se nisam dala pokolebati. Verovala sam u moju Bilju. Znala sam kakav je borac umela biti. Verovala sam u čuda. Verovala sam do poslednjeg dana.

Rezulete biopsije smo čekali dugo. Čitavih mesec dana. Vesti su bile loše da gore ne mogu biti – sarkom trbušne maramice.

Nismo se predavali. Naoružali smo se suplementima. Usledilo je vađenje rezultata za kontrolni pregled na Onkološkoj klinici. Rezultati su bili očajni. Bilja je po pogledima lekara na njene snimke shvatila da je situacija katastrofalna i verovala da je samo Bog može spasiti. Ja sam je bodrila. Moj život tih dana je bio neprestana molitva.

Hemioterapiju je rešila svakako da odbije. Svakako nije ni dočekala zakazani termin.

Sve je išlo prebrzo. Od 25. decembra, bolest je galopirala njenim organizmom. 29. je zadržana u Urgentnom cenru. Tu je dočekla i Novu godinu, u sobi poluintenzivne nege. I ja sam bila sa njom. Mrzela je bolnice pa je nikada je nisam ostavljala. Po celu noć bih bila sa njom. Pazila je, premeštala, presvlačila, šetala, zabavljala, puštala muziku, pevala, držale bi se za ruke i čitale molitve…

U retkim trenucima kada bi je prevario san, pokazivala sam medicinskom osoblju njene fotografije od pre samo mesec dana, pričala o njenim putovanjima, uspesima….ko je ona u stvari, da nije samo jedan pacijent koji se bori za život.

Izašla je na vlastiti zahtev iz bolnice 03. januara. Bila je stravično loše. Iz dana u dan, kao da su nam je neke čudne sile otimale od nas. Hitna pomoć ju je opet vratila 08. januara na to grozno odeljenje, uvek u istu sobu, polunintenzivne nege Urgentnog centra. Ja nikada nisam bila u ekipi koja ju je vodila u bolnicu jer znam da ih je mrzela. Došla bih uvek posle, i ostajala uz nju dok god je to neophodno i dok god osećam da joj treba moja podrška i moje prisustvo. Uvek je tražila da joj puštam muziku. Birala je pesme koje da joj pustim na youtube i sa još jednim pacijentom, koji je ležao u krevetu do njenog, ocem moga druga iz gimnazije, koga sam u tim noćima takođe negovala, po celu noć joj pevala.

Poslednju njenu noć sam probdela kraj nje. Povraćala je non stop, izbacivala je iz sebe vlastitu žuč. Sakupljala sam to celu noć i menjala joj majice. Bila je u polu nesvesnom stanju ali je jasno osećala moje prisustvo. Vrištala je kada sam se spremila da je na kratko napustim, tek kada sam joj rekla moju nameru, otvorila je njeno zeleno oko, u znak odobrenje.

Ujutru u vreme posete, mama i ja smo bile kraj nje. Bila je na aparatima i paravanom odvojena  od pacijenta do nje, čekao se samo čas i ako je rad srca bio stabilan na EKG aparatu. Odmah sam joj pustila muziku, mama i ja smo je izbrisale vlažnim maramicama, mama joj je rekla da izgleda kao cvetić (u tom bespomoćnom stanju, jako joj je bilo stalo da bude čista i uredna). U 25 oj minuti naše posete, dok je ABBA pevala “The winner takes it all”, na maminim i mojim rukama, linija na aparatu je postal ravna a njena blažena dušica je napustila iznemoglo telo i ovaj, nama vidljiv svet. Bio je to 11.januar 2019. godine, skoro jedino jutro u tom periodu kada sam se i ako nakon svega 3-4 sata sna, probudila smirena.

Doktori su nas izbacili napolje da bi obavili propisanu proceduru i konsatovali smrt.

Nisam plakala. Njena duša je uvek sa mnom.

Ti dani provedeni u konstantnoj molitivi za njeno zdravlje, dani kada nisam mogla da isplaniram ni jedan trenutak mog vremena, neprospavane noći, taj čas koji je bio očigledno neminovan, zauvek će obeležiti moj život.

Ne znam da li će neko imati volju i snagu da pročita ovu moju priču. Moja sestra ne bi imala. Ona je volela šarene teme, od ovakvih bi bežala…nije dozvoljavala da se u njenom prisustvu priča o bilo kakavim mukama, pa ni porođajnim, koje jedine, po meni, imaju smisla.

Verujem da sam jedna od retkih osoba sa ovoliko najbližih koje je rak pokosio.

I pored toga, ne smatram sebe nesrećnom osobom. Sreća je bila imati u svom životu sve te predivne ljude.

U životu uvek postoji neki smisao, čak i kada ga mi ne vidimo. Ono što vidimo je uglavnom privid, mi smo privid, prolazni ali uvek sa nekom misijom na tom putu koji se život zove.

Dok sam se mučila da uzmem olovku u ruke i napišem govor koji sam čitala na Biljinoj sahrani, pozvao me je brat Miloš, koji je predložio da ustanovimo nagradu za najbolji putopis koji se odnosi na geografiju Srbije a koja nagrada će nositi Biljino ime. Ta ideja me je nadahnula i govor je izleteo iz mog pera. Govor koji sam napisala je bio optimističan, nikako patetičan i izrazila sam zahvalnost Bilji za ulogu u našim životima.

Nakon par dana, brat me je opet pozvao i rekao da sem nagrade, treba da se borimo protiv raka i tada sam shvatila da je to kompletna ideja i da je to neka moja misija. Moj brat je bio moj glasnik, moj Arhangel.

Ova Fondacija je osnovana u cilju da sačuva uspomenu na našu Bilju, koja je bila i ostala naš ponos. Takođe, u blogu koji ću pisati, trudiću se da sebi i vama pomognem da se izborimo sa svakodnevnim zloćudnim stvarima koje narušavaju naš psihofizički balans i dovode nas u stanje bolesti. A bolest je podmukla, njoj ne treba puno. Vreba i čeka kada smo najslabiji.

Ne mogu da obećam kupovinu raznorazne aparature za dijagnostiku, al mogu da obećam da ću se truditi da kroz ovaj blog i kroz ovu Fondaciju, pokušam da sebi i vama pomognem da najpre osvestimo sebe, da zavolimo sebe i da izlečimo sebe, da nam ta skupa aparatura i lekari ne budu ni potrebni.

 

U nadi i veri da ću istrajati i uspeti.

0 Comments

Leave a reply

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*